Ортопедија са трауматологијом као посебна јединица у оквиру Одељења опште хирургије почиње постепено да се профилише доласком др Владислава Кнежевића, рођ. 1930. године. Др Кнежевић завршава најпре општу хирургију 1969. године полагањем специјалистичког испита, а затим због нараслих потреба бива упућен на специјализацију ортопедије и трауматологије, коју завршава 1973. године.

Развој Ортопедско-трауматолошке службе може се рећи да је био скоковит, тј. да је доласком сваког следећег лекара на специјализацију увођено и нешто ново у начину рада и збрињавању повређених. Нажалост, та могућност за увођењем нових метода и рада није била увек праћена и материјалном основом, тј. набавком потребне опреме и инструментарија, тако да се временом осећао јаз између жеље да се више ради и уводе нове методе са једне стране и услова рада са друге стране.
Даље развој ортопедије како се кадровски ојачава иде у правцу осамостаљивања у Одељење и издвајања из Опште хирургије

Време деведесетих година је време крвавог распада Југославије, ратних разарања, много повређених, употреба најубојитијих средстава и полигон за испробавање свих врста оруђа и оружја. То је допринело да траума избије у први план и да се многи потенцијали усредсреде на изналажење нових метода и опрема за збрињавање повређених. Овај рат је више него и један раније локални сукоб (Корејски рат, Вијетнамски, Први ирачки) допринео да се ревидирају неки доктринарни ставови у збрињавању повреда, као и да се уведу нове методе.

Данас је Одељење ортопедије и трауматологије просторно задовољавајуће смештено:
чине га три болесничке собе са 18 постеља, од чега су четири постеље у јединици полуинтензивне неге са свом пратећом опремом

Операциона сала смештена у оквиру одељења

Пратеће просторије и лекарске собе.

Данашња ортопедија и трауматологија једна од најегзактнијих медицинских дисциплина брзо напредује у освајању нових метода лечења, пре свега оперативних. То је императив за све лекаре специјалисте ове гране медицине да нема застоја у едукацији, а такође да и опремање буде континуирано и држи корак са едукацијом лекара.

Ако са после 50 година рада Болнице у Паланци покушамо да видимо где је ортопедија у односу на Болнице у окружењу, мишљења сам да смо раније изгубили темпо који последњих година интензивно покушавамо да надокнадимо уз још увек недовољну подршку у смислу опремања и шире едукације